Stajala sam kraj kreveta svog oca, nepomičnog i tihog prvi put u životu, i u meni se sve lomilo između bijesa i nečega što je možda trebalo biti oprost. Odrasla sam uz njegove pijane ispade, uz majčine modrice i vlastiti strah, a sad me život doveo do pitanja koje sam godinama gurala pod tepih. Pišem ovo jer ne znam može li se čovjek osloboditi prošlosti bez oprosta, ili je ponekad dovoljno samo priznati koliko je boljelo.