Stajala sam kraj očevog bolničkog kreveta i nisam znala gledam li čovjeka koji umire ili sjenu koja mi je uništila djetinjstvo
“Ne moraš ući ako ne možeš”, rekao je moj muž Emir tiho, dok mi je ruka drhtala na kvaki od bolničke sobe.
Samo sam ga pogledala. Iza tih vrata ležao je moj otac. Čovjek kojeg sam se bojala cijelo djetinjstvo. Čovjek čiji sam glas prepoznavala po tome koliko će jaka biti noć. Ako bi tiho otvorio vrata, još je i nekako. Ako bi ih zalupio, znala sam da mama opet neće spavati.
A sad je bio nepomičan. Tanak. Žut u licu. Spojen na aparate. Prvi put u životu nije mogao vikati.
I mrzila sam sebe što mi ga je, na sekundu, bilo žao.
Odrasla sam u malom stanu u Zenici. Izvana smo bili normalna porodica. Tata radi, mama šuti, dijete ide u školu. Iznutra je sve smrdjelo na rakiju, strah i onu tišinu poslije udarca, kad više niko ne govori jer svi čekaju šta će biti dalje.
Majka, Sanela, uvijek je imala isto objašnjenje.
“Nije on loš, samo kad popije ne zna za sebe.”
Mrzila sam tu rečenicu. Još kao klinka sam je mrzila. Kako ne zna za sebe, a uvijek zna tačno koga će povrijediti? Nikad nije razbio svoj auto. Nikad nije udario komšiju. Uvijek samo nju. Ponekad vratima. Ponekad šakom. Ponekad riječima od kojih bi se sva skupila kao da je nestaje pred mojim očima.
Ja sam bila dijete koje osluškuje korake u haustoru. Dijete koje zna kad treba skloniti čaše sa stola. Kad treba odvesti mamu u kupatilo da ispere krv iz usne. Kad treba lagati u školi da je “pala niz stepenice”.
Kulminiralo je kad sam imala sedamnaest.
Bila je zima, sjećam se jer grijanje opet nije radilo kako treba, a prozori su rosili. Otac je došao kući pijan već oko šest. To je bilo najgore, kad krene rano. Majka je samo pogledala u mene i ja sam odmah osjetila onu prazninu u stomaku.
Počelo je zbog večere. Uvijek počne ni zbog čega.
“Šta je ovo?” urlao je, gurajući tanjir. “Ni ovo ne znaš skuhat kako treba!”
“Šuti, molim te, jedi samo…” rekla je mama.
A onda je ustao.
Taj zvuk stolice koja struže po podu i danas me probudi nekad u tri ujutro.
Kad ju je zgrabio za kosu, nešto je u meni puklo. Ne znam ni danas odakle mi hrabrost. Uzela sam telefon i nazvala policiju. Ruke su mi se tresle toliko da sam jedva izgovorila adresu.
“Dođite odmah. Ubit će mi majku.”
On je tad pustio mamu i okrenuo se prema meni. Nikad neću zaboraviti taj pogled. Ne zato što je bio bijesan. Nego zato što je prvi put shvatio da ga se ne bojim dovoljno da šutim.
Policija ga je te noći izvela iz stana. U potkošulji, psujući, prijeteći, s pola zgrade na vratima. Komšinica Mersiha držala je mamu za ramena. Ja sam stajala bosa na hladnim pločicama i tresla se kao luda, ali nisam plakala. Nisam htjela da vidi.
Poslije toga više nije živio s nama. Imao je neke svoje stanove, rodbinu, kafane, ko će ga znati. Kontakt je ostao površan i odvratan. Za Bajram ili rođendan poruka. Nekad poziv od dvije minute.
“Kako si?”
“Dobro.”
“Kako majka?”
“Dobro.”
Sve dobro, a ništa nije bilo dobro.
Mislila sam da sam nastavila dalje. Završila sam fakultet, udala se, rodila sina. Napravila život koji ne liči na onaj iz kojeg sam pobjegla. A onda sam shvatila da trauma ne ode samo zato što promijeniš adresu.
Emir nikad nije digao glas na mene. Nikad. A ja bih se ukočila ako jače zatvori vrata. Ako zakasni i ne javi se, u meni se digne panika i bijes zajedno.
“Zašto mi ne vjeruješ?” pitao me jednom, umoran, nakon što sam mu prevrnula telefon tražeći nešto, ni sama ne znam šta.
Sjedio je na ivici kreveta i gledao u pod.
“Nisam ti ja on.”
To me slomilo više nego da je vikao.
Jer istina je. Nije bio on. Ali ja sam u svakom muškom šutnju, svakom pogledu, svakom kašnjenju tražila staru opasnost. Godinama sam kažnjavala čovjeka koji me volio zbog čovjeka koji me naučio da je ljubav nesigurna i prljava.
Kad su javili da je otac teško bolestan, prvo nisam htjela ići. Ciroza, bubrezi, srce, sve je krenulo nizbrdo. Rekla sam majci da me ne zanima.
Ona je šutjela, pa tiho rekla:
“Ne ideš zbog njega. Idi zbog sebe.”
Lako je to reći.
I eto me sad, u toj sobi. On leži i gleda negdje pored mene. Ne znam prepoznaje li me potpuno, ali kad sam prišla, pomakao je usne.
“Sena…”
Tako me zvao samo on. Mrzila sam taj nadimak. A u tom trenutku me presjeklo.
“Tu sam”, rekla sam, jedva.
Pokušao je podići ruku, nije mogao. Oči su mu bile pune neke nemoći koju nikad prije nisam vidjela. I prvi put sam shvatila nešto užasno teško: nije on sad slab pa zato meni lakše. Dijete u meni je i dalje stajalo u kuhinji, ukočeno, dok majka briše krv s usne.
“Oprosti”, promrmljao je.
Samo jedna riječ. Kasna. Jadna. Možda iskrena. Možda ne. Nisam znala šta da radim s njom.
Stajala sam tako i osjetila bijes, gađenje, tugu, žalost za ocem kojeg nikad nisam imala. Za normalnim ručkom. Za djetinjstvom bez policije. Za majkom koja se nije bojala vlastitog muža. Za sobom.
Nisam mu rekla da je sve u redu. Nije bilo.
Nisam mu rekla ni da mu opraštam. To nisam mogla izgovoriti na silu, da sebi glumim mir.
Samo sam rekla:
“Sve si nas ranio. I mene i mamu. Nosit ću to cijeli život. Ali neću više dati da me to uništi.”
On je zatvorio oči. Ne znam je li od srama, umora ili zato što više nije imao snage.
Kad sam izašla iz sobe, Emir me zagrlio bez pitanja. Naslonila sam čelo na njegova prsa i prvi put nakon dugo vremena nisam se opirala. Samo sam stajala i plakala, onako ružno, iz stomaka.
Možda oprost ne dođe kao jedna velika sveta rečenica. Možda dođe polako, kroz granice koje konačno postaviš. Možda nekad i ne dođe, a čovjek ipak nauči živjeti dalje.
Recite mi iskreno, može li se naći mir i bez oprosta? Ili čovjek tek kad pusti i ono što ne može zaboraviti stvarno počne disati?