Stajala sam u kuhinji sa spužvom u ruci kad mi je svekrva hladno rekla da se prašina sama neće obrisati, kao da moj život ne postoji izvan njihove kuće. Osam godina sam gutala umor, vozila po namirnice, čistila, šutjela i vraćala se svojoj djeci iscrpljena, dok su svi očekivali da je to normalno. Kad sam napokon rekla da više ne mogu i da vikende želim za svoju obitelj i svoj mir, počeo je rat tišine, uvreda i pogleda od kojih me boljelo više nego od bilo kakvog posla.