Ostao sam sam s majkom koja me više nije prepoznavala, a žena mi je s djecom zatvorila vrata pred nosom
“Marina, ne diraj mi stvari! Kradeš me, sve si mi uzela!”
Majčin glas je parao stan kao nož. Istrčao sam iz kuhinje, a ona je stajala nasred hodnika u spavaćici, raščupane sijede kose, i tresla Marininu torbu kao da u njoj traži dokaz nekog zločina. Marina je bila blijeda, usne stisnute, a naš mlađi sin Luka plakao je u sobi. Sara je stajala kraj vrata i šaptala: “Mama, idemo odavde.”
“Mama, pusti torbu”, rekao sam tiho, više moleći nego naređujući.
Okrenula se prema meni i pogledala me kao stranca.
“Ti šuti. I ti si s njom. Sve ste smislili da me strpate negdje i uzmete stan.”
Taj njen pogled me tada prerezao dublje od svake uvrede. Jer to više nije bila moja majka Kata. Žena koja je nekad ustajala u pet da meni i sestri napravi pitu za školu, koja je znala svaku moju tišinu, sad je u meni vidjela neprijatelja.
A ja sam, budimo realni, predugo glumio da će proći samo od sebe.
Počelo je sitno. Zaboravila bi lonac na šporetu. Pitala bi tri puta u pola sata kad će Ružica doći, iako mi je sestra već deset godina u Mostaru i dolazi rijetko. Onda je počela skrivati novac po jastucima, optuživati Marinu da joj uzima tablete, pa zvala susjedu Šefiku da joj kaže kako je zaključavamo u stan.
Marina mi je na početku govorila mirno.
“Ivice, ovo nije samo starost. Vodi je liječniku.”
“Hoću, samo da uhvatim vremena.”
“Kakvog vremena? Ona nije dobro.”
Ali ja sam radio po cijele dane u skladištu, vraćao se slomljen, i svaki put sam birao lakši put. Da prešutim. Da smirim. Da odgodim.
Majka je liječnika odbijala čim ga spomeneš.
“Nisam ja luda! Mene vi hoćete živu zakopati.”
Jednom je pred djecom bacila tanjur u zid jer je Marina skuhala grah bez suhog mesa. Rekla je da je namjerno truje. Komadi su se rasuli po pločicama, Luka je vrištao, a ja sam samo stajao s krpom u ruci, kao idiot, i govorio: “Dobro je, dobro je…”
Nije bilo dobro. Ni blizu.
Najteže mi je palo što je Marina stvarno pokušavala. Kupovala joj je jogurt koji voli, grijala joj noge kad je bolela kost, puštala joj stare sevdalinke jer bi se tad malo smirila. Ali majka je u njoj vidjela uljeza. Ženu koja joj je “uzela sina”.
Jedne večeri, kad su djeca zaspala, Marina je sjela preko puta mene za kuhinjski stol. Nije vikala. To mi je bilo gore od vike.
“Ja više ne mogu.”
Šutio sam.
“Djeca se boje izaći iz sobe kad si na poslu. Sara mi je rekla da baka priča sama sa sobom i da ju je danas pitala je li došla po televizor. Ima devet godina, Ivice. Devet.”
“Znam.”
“Ne znaš. Da znaš, nešto bi napravio.”
Ta rečenica me pogodila ravno u prsa, jer je bila istina.
Pokušao sam idući tjedan razgovarati s doktoricom u domu zdravlja. Rekla je da bez majčina pristanka ide teško, osim ako postane opasna sebi ili drugima. A kako to dokažeš kad se kod doktora sabere, ispravi leđa i kaže: “Meni nije ništa”?
Sestra Ružica je preko telefona plakala, govorila da bi došla, ali muž joj je ostao bez posla i nema kako. Lako je plakati iz drugog grada. Lako je reći “izdrži još malo” kad ne spavaš uz lupanje ormara u tri ujutro.
A onda je došao dan kad je sve puklo.
Vratio sam se s posla i našao Sarin ruksak na haustoru. Gore, pred vratima, Marina je klečala i skupljala razbijene staklenke ajvara. Majka je stajala iznad nje i vikala:
“Marš iz moje kuće! Djecu si protiv mene okrenula!”
Sara je jecala. Luka se tresao i držao Marinu za majicu.
“Dosta!” zaderao sam se tako da je i mene prepalo.
Majka je zašutjela na sekundu, pa rekla tiho, skoro hladno:
“Biraj.”
Neću nikad zaboraviti tu riječ. Biraj. Kao da čovjek može raspoloviti srce i uredno podijeliti komade.
Te noći Marina je spakirala djecu. Ne puno. Par vreća, jakne, školske stvari, Lukin plišani medo bez jednog oka.
“Idi kod svoje sestre par dana”, rekao sam, i sam sam čuo koliko jadno zvučim.
Pogledala me kao da me više ne poznaje.
“Ne idem na par dana. Odlazim jer ih moram zaštititi. A ti… ti si već davno odlučio, samo si se pravio da nisi.”
Htio sam reći da nije tako. Da volim njih. Da volim i majku. Da sam samo izgubljen. Ali riječi nisu izlazile. Samo neka suha knedla u grlu i osjećaj srama koji mi je palio lice.
Luka me pitao: “Tata, jel’ ti dolaziš sutra?”
Nisam znao što da kažem.
Samo sam ga poljubio u kosu i slagao: “Vidjet ćemo, sine.”
Kad su vrata lifta progutala njih troje, stan je odjednom postao jezivo tih. Samo je majka iz sobe dobacila: “Jesu li otišli oni ljudi?”
Oni ljudi.
Moja žena. Moja djeca.
Sad nas dvoje živimo sami. Ja ustajem noću jer luta po stanu i traži pokojnog oca. Nekad me zove imenom mog strica. Nekad me gleda s takvim strahom da se sledim. A nekad, na par sekundi, vrati mi se ona stara Kata i pita jesam li jeo. I tad mi dođe da se raspadnem.
Marina mi se javlja samo zbog djece. Kratko, hladno, pristojno. Sara ne želi doći u stan. Luka preko videopoziva pita kad će baka prestati vikati. Nemam odgovor.
Najgore je što sad napokon pokušavam riješiti sve ono što sam trebao ranije. Papire, liječnike, centar, pomoć u kući. Ali brak ne čeka da se ti sabereš.
I recite mi, kako čovjek da bira između majke koja nestaje pred očima i djece koja ga zbog toga polako gube? Je li bilo išta što sam stvarno mogao drugačije, ili sam sve upropastio onog dana kad sam prvi put rekao: ma proći će?