Vratio sam tastu svaku marku, ali on mi dug nikada nije oprostio
„Da nije bilo mene, ti bi i danas išao autobusom na posao“, rekao je Safet, moj tast, dok je nožem rezao pečenje kao da govori nešto sasvim obično.
Za stolom je na sekundu utihnulo sve. Čak je i moja kćerka Lejla spustila viljušku. Moja žena Amira pogledala je u tanjur, a ja sam osjetio kako mi se vrućina penje uz vrat.
„Babo, nemoj sad“, tiho je rekla.
Safet se nasmijao onim svojim kratkim smijehom, bez imalo topline.
„Šta nemoj? Istina je istina. Ja sam čovjeku pomogao kad mu je bilo najteže. Neka se zna.“
Tada sam prvi put nakon četiri godine podigao pogled ravno prema njemu.
„Vratio sam ti sve, Safete.“
On je zastao. Samo na trenutak. Onda je slegnuo ramenima.
„Jesi. Ali da ti nisam dao, ne bi imao šta vratiti.“
Te riječi su mi odzvanjale u glavi jače od svega što se tog dana dogodilo. Ja sam sjedio za stolom u njegovoj kući, pred svojom ženom, djecom i njenim bratom Harisom, i shvatio da za tog čovjeka nikad nisam bio zet. Bio sam dužnik. Čak i kad više nisam dugovao ni jednu jedinu marku.
Sve je počelo one kišne večeri kod Visokog. Vraćao sam se s posla, kasna smjena, cesta mokra, kamion ispred mene naglo zakočio. Sjećam se samo udarca, mirisa dima i stakla po rukama. Moj stari Golf bio je potpuno uništen. Ja sam prošao s napuknutim rebrom, nekoliko šavova na čelu i strahom koji me budio svaku noć naredna dva mjeseca.
Auto mi nije bio luksuz. Radio sam u skladištu građevinskog materijala u Sarajevu, a živjeli smo u Visokom. Autobusne veze su bile loše, smjene su se mijenjale, a Amira je tada povremeno čistila po stanovima. Imali smo Lejlu u trećem razredu i malog Adija koji je stalno kašljao zbog bronhitisa. Bez auta smo doslovno zapeli.
Banke mi nisu htjele dati kredit. Imao sam već ratu za renoviranje stana, a nakon nesreće bio sam na bolovanju. Prijatelji su govorili: „Snaći ćeš se, Mujo.“ Ali niko ne može platiti registraciju, gorivo i dječije patike riječima.
Amira je predložila da pitamo njenog oca.
Nije mi bilo drago. Safet je oduvijek imao taj način da pomoć zamota u osmijeh, pa je poslije godinama odmotava pred ljudima. Ali sjedio sam u kuhinji, gledao Adijev inhalator na stolu i popustio.
Kad smo otišli kod njega, izvadio je novac iz stare metalne kutije u ormaru. Nije pitao koliko možemo vraćati ni kad. Samo je prebrojao novčanice i rekao:
„Evo ti. Nemoj poslije reći da te nisam gledao kao sina.“
Tada sam mu stisnuo ruku. Iskreno sam bio zahvalan. Možda je baš zato kasnije toliko boljelo.
Kupio sam polovni Opel, ništa posebno, ali je palio svako jutro i imao grijanje. Od prve plaće počeo sam vraćati. Nekad petsto maraka, nekad tristo. Kad bi djeci trebale knjige ili kad bi pukla cijev u kupatilu, dao bih manje, ali nikad nisam preskočio mjesec.
Dvije godine sam radio prekovremeno. Vozio sam vikendom robu za jednog čovjeka iz Ilidže. Nisam kupio sebi jaknu iako mi je stara propuštala na ramenima. Amira je govorila da pretjerujem.
„Vratit ćemo mu, Mujo. Nije nam on banka.“
„Baš zato moramo što prije“, odgovarao sam.
Kad sam mu donio posljednju ratu, stavio sam omotnicu na stol. Još se sjećam datuma, 14. novembar. Safet je otvorio, prebrojao novac i rekao:
„Dobro. Sad smo čisti.“
Mislio sam da je to kraj.
Nije bio.
Već na Bajramu, pred rodbinom, rekao je kako je „Mujo stao na noge zahvaljujući porodici“. Mjesec kasnije, kad smo došli po Amiru jer joj je majka bila bolesna, dobacio je: „Pazi kako voziš taj auto, skupo je mene izašao.“
Ljudi bi se nasmijali. Ja bih se nasmiješio onako, na silu. A unutra bi mi nešto palo još niže.
Najgore mi je bilo kad je počeo to govoriti pred djecom.
Jednom je Adi, tada devetogodišnjak, pitao: „Babo, je l’ dedo kupio naš auto?“
Nisam znao šta reći. Amira je planula na njega, rekla mu da ne sluša odrasle razgovore. Ali dijete čuje ono što odrasli ponavljaju.
Safet nikad nije otvoreno rekao da sam nesposoban. Nije morao. Dovoljno je bilo da pred nekim kaže: „Eh, da nije mene…“ Dovoljno je bilo da pogleda Amiru kad bih spomenuo novi posao, kao da se pita hoću li opet doći s ispruženom rukom.
Govorio sam Amiri da me to boli. Ona bi prvo stala uz mene, a onda bi nakon dan-dva rekla isto:
„Znaš kakav je. Star je, tvrdoglav. Nemoj se spuštati na njegov nivo.“
Ali ja se nisam spuštao. Ja sam šutio. I izgleda da je moja šutnja njemu bila dozvola.
Tog nedjeljnog ručka Safet je popio dvije čašice rakije prije supe. Haris se žalio da mu se pokvario kombi, a Safet je odmah rekao da bi mu bilo lakše da ima nekoga „ko zna s autima“. Pogledao je mene i onda izgovorio onu rečenicu o autobusu.
Kad je ponovio da mi je on spasio situaciju, više nisam osjećao samo bijes. Osjećao sam umor. Onaj teški, godinama skupljani umor od dokazivanja da vrijedim nešto.
„Nisi mi spasio situaciju“, rekao sam mirno. Ruke su mi se tresle ispod stola. „Posudio si mi novac. I ja sam ti ga vratio. Sa zahvalnošću. Ali ti ne želiš zahvalnost, Safete. Ti hoćeš da se ja svaki put osjećam manji.“
Amira je šapnula moje ime, kao upozorenje.
Safetovo lice se stvrdnulo.
„Pazi kako pričaš u mojoj kući.“
„Pazit ću. Ali više neću šutjeti. Ako ti je taj novac bio toliko važan, trebao si mi reći da ga ne vraćam u markama nego da ti do kraja života plaćam poniženjem.“
Haris je ustao i rekao da pretjerujem. Safet je lupio dlanom o stol. Lejla je počela plakati, a Adi je gledao u mene onim velikim očima, prestrašen.
Amira je tada ustala i rekla: „Dosta, obojica.“ Ali nije zvučala kao da vjeruje meni. Zvučala je kao da samo želi da komšije ne čuju.
Ustao sam, uzeo djecu i rekao im da obuku jakne. Amira je ostala stajati između mene i svog oca, blijeda, potpuno izgubljena.
Te noći nije pričala sa mnom. Sutradan je otišla kod svojih. Vratila se tek nakon tri dana. Rekla je da je njen babo povrijeđen, da sam ga osramotio. Ja sam joj rekao da sam i ja godinama bio povrijeđen, samo tiše.
Od tada Safet ne dolazi kod nas. Djeca ga viđaju rijetko. Amira i ja se još borimo, iskreno. Nekad sjedimo u tišini i znam da joj nedostaje otac. Meni nije svejedno zbog toga. Ali ne mogu se vratiti za taj sto i opet gutati iste riječi.
Možda sam trebao ranije progovoriti. Možda bi manje ljudi bilo ranjeno. Ali recite mi, koliko puta čovjek treba zahvaliti prije nego što smije reći da više nije dužan?