Kad mi je muž rekao da su sve žene kroz to prošle, shvatila sam da u našem stanu plačem samo ja i beba

„Pa spavaj kad on spava, Martina. Sve žene su kroz to prošle. Ne znam stvarno što više hoćeš od mene.”

Damir je to rekao stojeći naslonjen na kuhinjski dovratak, u košulji koju je upravo ispeglao za posao. U jednoj ruci držao je šalicu kave, a drugom je nervozno prelazio preko brade. Ja sam sjedila na podu pokraj kauča, s Lukom na grudima. Imao je četiri mjeseca i plakao je toliko dugo da više nisam znala razlikujem li njegov plač od zujanja u vlastitoj glavi.

Pogledala sam ga i nisam mogla izustiti ništa. Oči su me pekle. Nisam se pošteno otuširala tri dana. Na majici sam imala fleku od mlijeka, na kosi osušenu kašicu koju je Luka uspio razmazati jučer. Ili prekjučer. Dani su mi se pretvorili u jednu dugu, zamućenu noć.

„Ne tražim da mi kupiš kuću na moru”, rekla sam tiho. „Samo da ga jednom uzmeš noću, sat vremena. Da se naspavam.”

Damir je uzdahnuo, onako kako uzdahne kad mu kasni autobus ili kad račun za struju bude veći nego što je očekivao.

„Ustajem u šest. Ja moram raditi.”

Nisam mu tada rekla ono što mi je gorjelo u grlu: a što ja radim cijeli dan i cijelu noć? Samo sam privukla Luku bliže sebi. Njegovo maleno tijelo treslo se od jecaja.

Prije Luke nismo bili ovakvi. Damir i ja upoznali smo se u Osijeku, preko prijatelja. On je radio u skladištu građevinskog materijala, ja u maloj trgovini odjećom u centru. Nismo imali puno, ali smo znali otići na Dravu, kupiti burek i sjesti na klupu kao dvoje klinaca. Kad sam ostala trudna, plakao je od sreće. Ljubio mi je trbuh i govorio: „Bit ću ja tebi i bebi sve.”

Možda je i vjerovao u to.

Ali kad se Luka rodio, kao da se Damir prepao života koji je sam želio. Prvih deset dana je bio pažljiv. Donosio mi je juhu, mijenjao pelene, govorio da sam hrabra. Onda se vratio na posao i sve je polako skliznulo na mene. Prvo noćna buđenja. Onda kupanja. Onda liječnici, grčevi, presvlačenja, kuhanje, pranje suđa, veš koji se nikad ne osuši do kraja jer je u stanu stalno sparno.

Luka nije bio mirna beba. Imao je grčeve, pa refluks, pa faze kad bi zaspao samo na meni. Čim bih ga spustila u krevetić, otvorio bi oči i počeo plakati kao da ga je netko uvrijedio. Pedijatrica je govorila da će proći. Moja mama, koja živi četrdeset minuta autobusom dalje, dolazila je kad je mogla. Ali i ona čuva moju baku i ima svoje bolove u koljenima.

Damirova majka, Zora, jednom mi je rekla: „Nemoj ga previše navikavati na ruke. I Damir je plakao, pa sam ja uz njega kuhala ručak za pet ljudi.”

Nasmiješila sam se jer nisam imala snage svađati se. Kasnije sam u kupaonici plakala bez glasa, puštajući vodu da Damir ne čuje.

Najgore je bilo što sam počela sumnjati u sebe. Možda stvarno dramatiziram? Možda sam loša majka jer mi je teško? Na društvenim mrežama gledala sam žene s čistim stanovima, nasmijanim bebama i ručkovima kao iz reklame. Kod mene je na stolu često stajao jučerašnji kruh, a ja bih do tri popodne shvatila da nisam ništa pojela osim dvije kave.

Onda je došla ona noć.

Luka je cijelo popodne bio vruć. Mjerila sam mu temperaturu tri puta, pa četvrti put, jer sam mislila da termometar laže. Kad je pokazao 39,4, ruke su mi se odsjekle. Damir je taman došao kući i otvorio pivo.

„Damire, on gori.”

Pogledao me preko boce. „Daj mu sirup, smirit će se.”

„Već sam mu dala. Ne spušta se.”

Kad je Luka postao mlitav i prestao plakati, nisam čekala ni sekundu. To nije bio mir. To je bio onaj strašni, neprirodni mir. Navukla sam prve hlače koje sam našla, zamotala ga u dekicu i viknula Damiru da uzme dokumente.

U autu je prvi put nakon dugo vremena izgledao prestrašeno. Vozio je prebrzo prema hitnoj, a ja sam otraga držala Luku i govorila mu: „Mama je tu, čuješ me? Mama je tu.” Nisam ni znala govorim li njemu ili sebi.

Na pedijatriji su nas primili brzo. Virus, rekli su. Dehidracija. Treba ostati na promatranju i dobiti infuziju.

Kad su Luki stavili kanilu, vrisnuo je tako da mi se srce doslovno stisnulo. Ja sam se raspala. Sjedila sam na onoj tvrdoj stolici kraj kreveta, tresla se i plakala, a Damir je kleknuo pokraj mene.

„Oprosti”, šapnuo je. „Nisam znao da ti je ovako teško.”

Stavio mi je ruku na koljeno. Prvi put nakon mjeseci nisam se trgla kad me dotaknuo.

Te noći nije otišao kući. Donio mi je sendvič iz automata, lošu kavu u papirnatoj čaši i svoju vestu jer mi je bilo hladno. Kad je Luka napokon zaspao, Damir je sjedio kraj krevetića i gledao ga bez riječi.

„Bit ćemo bolji”, rekao je. „Obećavam.”

Toliko sam željela vjerovati da sam vjerovala. Što drugo čovjek radi kad mu netko pruži mrvicu topline nakon toliko hladnoće?

Prva dva dana nakon bolnice zaista je pomagao. Ustao bi kad Luka zaplače. Otišao je po lijekove. Čak je rekao Zori da me ne gnjavi savjetima. Mislila sam: evo ga, vratio se moj Damir.

Treće večeri Luka je opet počeo plakati oko dva ujutro. Damir se okrenuo prema zidu.

„Možeš li ga ti, molim te?” rekla sam. „Samo večeras, puknut ću.”

Nije se ni okrenuo.

„Martina, nemoj opet. Sutra radim.”

Stajala sam kraj kreveta, bosa, s djetetom koje se grčilo u naručju. Gledala sam njegova leđa i osjetila nešto čudno. Ne samo tugu. Kao da je u meni pukla zadnja nit koja je držala sliku našeg braka na okupu.

„A ja?” pitala sam.

„Što ti?”

„Kad ja prestajem raditi?”

Nije odgovorio. Samo je povukao pokrivač preko ramena.

Sljedeće jutro nazvala sam mamu. Nisam joj odmah rekla sve. Pitala sam može li doći na kavu. Kad je ušla, pogledala me jednom i sjela kraj mene.

„Dušo”, rekla je, „ti više ne ličiš na sebe.”

Tad sam se slomila. Ne lijepo, ne tiho. Ridala sam nad sudoperom dok je Luka spavao, a mama me držala za ramena. Rekla mi je da mogu doći k njoj, makar stan bio mali. Rekla je da nije sramota tražiti pomoć. Rekla je i ono čega sam se najviše bojala: „Nije dovoljno da on bude dobar samo kad se uplaši da će vas izgubiti.”

Damir ne zna da sam spakirala jednu torbu. U njoj su Lukine pelene, dvije benkice, moja trenirka i dokumenti. Stoje iza vrata ormara, među zimskim jaknama. Još nisam otišla.

Jer i dalje vidim onog čovjeka s Drave, onog koji je plakao kad je prvi put čuo Lukino srce na ultrazvuku. Ali sve češće gledam ovog čovjeka koji mirno spava dok ja drhtim s našim bolesnim djetetom u naručju.

Je li obitelj nešto što se spašava po svaku cijenu, ili je ponekad spašavanje sebe jedini način da spasiš i dijete? Recite mi iskreno, koliko puta žena mora reći da tone prije nego što je netko stvarno čuje?