Kad mi je otac tražio novac za cigarete, a moj sin nije imao za užinu
„Daj mi tih pedeset maraka, nemoj me praviti budalom pred ljudima.“
Otac je stajao na vratima moje kuhinje, u istoj onoj sivoj jakni koju je nosio godinama. Pogled mu je bio tvrd, a meni je kroz glavu samo prolazilo da je u hladnjaku pola litre mlijeka, četiri jaja i komad salame koji sam čuvala da Amar sutra ima sendvič za školu.
„Babo, nemam“, rekla sam tiho.
On se nasmijao, ali bez imalo veselja.
„Kako nemaš? Jučer si primila plaću.“
„Primila sam 760 maraka. Stanarina je 350. Struja, voda, internet, autobus za Amara, knjige…“
„Ma nemoj meni nabrajati. Ja sam tebe hranio kad si bila mala.“
Ta rečenica me presjekla. Uvijek ista. Kao račun koji nikad ne mogu otplatiti.
Imam trideset dvije godine, samohrana sam majka i radim u pekari u Zenici. Ustajem u pola pet, prije nego što se Amar probudi. Komšinica Azra ga odvede u školu kad je prva smjena, a ja joj nekad ostavim kruh, nekad kavu, nekad joj ne mogu ostaviti ništa osim jednog velikog „hvala“. Njegov otac, Denis, otišao je u Sloveniju prije pet godina. U početku je zvao. Onda je slao poruke. Sad se javi samo za Amarov rođendan, obično kasno navečer, s nekim izgovorom da će „sljedeći mjesec sigurno poslati nešto“.
Od njega više ništa ne očekujem. Ali od svog oca jesam očekivala bar malo razumijevanja.
Nakon majčine smrti, babo je ostao sam u staroj kući na periferiji. Ima malu mirovinu, ali nikad mu nije dosta. Kaže da su lijekovi skupi, da drva trebaju, da mu treba za račune. I ja sam mu vjerovala. Svaki put bih odvojila dvadeset, trideset, nekad pedeset maraka. Pozajmila bih od kolegice Mirele, kasnila s računom za struju, sebi ne bih kupila jaknu dvije zime.
A onda sam slučajno saznala gdje novac stvarno ide.
Jedne subote nosila sam mu ručak. Grah i malo mesa, jer je Amar rekao da djed voli moj grah. Kad sam došla pred kuću, čula sam glasove iz garaže. Babo je sjedio s dvojicom komšija. Na stolu rakija, cigarete i kartice.
„Evo ga, danas me kćerka opet pogurala“, rekao je i lupio novčanicom po stolu.
Nisam ušla. Samo sam stajala s loncem u rukama, kao budala. Sjećam se da je bilo hladno, a dlanovi su mi gorjeli kroz plastične ručke vrećice.
Tog dana nisam ništa rekla. Nisam imala snage. Vratila sam se kući, podgrijala grah Amaru i slagala ga da je djed zaspao pa nije mogao ručati.
Ali nakon toga su zahtjevi postali još češći. Babo bi nazvao bez pozdrava.
„Pošalji sto maraka.“
„Za što?“
„Šta te briga za što? Otac sam ti.“
Kad bih rekla da nemam, naljutio bi se. Govorio bi da sam škrtica, da sam se promijenila otkad sam se rastala od Denisa. Jednom mi je čak rekao da će se majka stidjeti mene.
To me dotuklo. Majka je bila žena koja bi od zadnje marke kupila Amaru čarape ako vidi da su mu male. Nikad ne bi stala na njegovu stranu dok njezin unuk nema ni za užinu. Ali kad ti to kaže vlastiti otac, na trenutak opet postaneš ono dijete koje se boji da nije dovoljno dobro.
Kad je otišao iz moje kuhinje, nakon što sam mu rekla da nemam tih pedeset maraka, zalupio je vratima tako jako da je Amar istrčao iz sobe.
„Mama, je l’ djed ljut?“
Kleknula sam pred njega. Imao je devet godina i već je znao prepoznati tišinu koja boli.
„Nije do tebe, dušo.“
„Ali ti plačeš.“
Nisam ni znala da plačem.
Te večeri nazvala sam sestru Lejlu. Ona živi u Travniku, udana je, ima dvoje djece i uvijek je govorila da sam preblaga prema babi. Nisam joj htjela vjerovati jer mi se činilo lakše misliti da ona ne razumije.
Čim je čula moj glas, rekla je: „Opet je tražio novac, je l’ tako?“
Šutjela sam nekoliko sekundi.
„Lejla, rekao je da se mama stidi mene.“
S druge strane je prvo nastala tišina. Onda sam čula kako duboko uzdiše.
„Emina, mama bi se stidjela njega. Znaš li ti da je mene prošli mjesec zvao i tražio pare? Rekla sam mu da ne mogu. Poslije sam čula da je kupio novi televizor na rate.“
„Zašto mi nisi rekla?“
„Jer sam mislila da ćeš se slomiti. Ti uvijek misliš da ćeš ga spasiti.“
Ta rečenica me naljutila, a onda me rasplakala. Jer je bila istina. Pokušavala sam spasiti čovjeka koji nije želio da mu se pomogne. Htio je samo da netko drugi plaća posljedice njegovih odluka.
Sljedeće jutro sjela sam za stol s računima. Napisala sam sve na papir: stanarina, režije, hrana, Amarove patike koje su se raspale kod prstiju, ekskurzija koju je već dva puta spomenuo pa onda brzo zašutio. Na dnu sam napisala: „Babo.“
Gledala sam tu riječ dugo. Onda sam je precrtala.
Kad je nazvao dva dana kasnije, ruke su mi se tresle.
„Treba mi osamdeset maraka“, rekao je.
„Neću ti poslati.“
„Molim?“
„Neću više slati novac. Ako ti trebaju lijekovi, mogu otići s tobom u ambulantu. Ako nemaš hrane, donijet ću namirnice. Ali gotov novac više ne dajem.“
Počeo je vikati. Rekao je da sam nezahvalna, da će me se odreći, da mu više nisam kći.
Zatvorila sam oči i pogledala Amara kako za stolom boji crtež. Crtao je kuću s velikim žutim prozorima.
„Žao mi je što tako misliš“, rekla sam. „Ali ja sam prvo majka. Moj sin neće više ispaštati.“
Prekinula sam poziv prije nego što sam se predomislila.
Dva tjedna nije se javljao. Bilo je teško, neću lagati. Svaki put kad bi telefon zazvonio, srce bi mi skočilo. Dio mene je čekao da se ispriča. Drugi dio se bojao da će reći nešto još gore.
Onda je Lejla javila da je babo počeo pomagati jednom čovjeku na pijaci. Istovara sanduke, razvozi robu, nekad zaradi dnevnicu. Nije to posao iz snova, ali je posao. Kad sam ga vidjela mjesec kasnije, izgledao je umornije, ali nekako sabranije.
„Ne moraš mi donositi ništa“, rekao je, bez da me pogleda.
„Dobro“, odgovorila sam. „Ali mogu doći na kavu.“
Nije rekao ni da ni ne. Samo je otvorio vrata šire.
Još nismo riješili sve. Možda nikad nećemo. Ali Amar je prošli tjedan dobio nove patike, platio sam mu ekskurziju i prvi put nakon dugo vremena nisam zaspala računajući dugove u glavi.
Je li sebično izabrati dijete prije roditelja koji odbija pomoći sam sebi? Ili je to granica koju sam trebala postaviti puno ranije?